SAMI

 



 

 

Odrasle šimpanze, naročito mužjaci, izuzetno su opasne i agresivne životinje, nekoliko puta snažnije od čoveka. Time što se dvaput prošetao po gradu, a da nikoga nije napao niti ikakvu štetu pričinio, Sami je pokazao svoju veličinu.

Šimpanza Sami, majmun koji je veoma brzo postao ljubimac svih Beograđana, stigao je u Vrt 12. 01. 1988. godine.

Bio je to krupan mužjak tamnog lica i guste crne dlake. Pametan pogled je odavao zrelu, iskusnu životinju. Uplašen novom, nepoznatom sredinom, prvih dana je agresivnim ponašanjem neprestano davao do znanja da sa njim nema šale, a onda se privikao na novi smeštaj pa je postao mirniji i druželjubiviji.

Smeštaj nikako nije bio zavidan. Radilo se o malom, neuglednom kavezu, čije su rešetke morale biti ojačane da bi odolele snazi odraslog šimpanze. Vrata su dodatno osiguravana debelim lancima na svakom uglu i jakim katancima.

Pokazalo se da preduzete bezbednosne mere nisu bile dovoljne. Sami je vrlo brzo, i to dva puta, uspeo da razvali rešetke, pobegne iz kaveza i prošeta samim centrom Beograda. Postao je poznat. Snimci njegovog hvatanja su obišli svet - njegova bekstva su preneta u etar širom zemljine kugle, britanski VVS je među prvima preneo javnosti vest o "mitingu" kojem je prisustvovalo oko deset hiljada ljudi.

Sami je bio prvi koji je organizovao miting u Beogradu, a posle su počeli nevešto da ga kopiraju, koristeći njegovo revolucionarno iskustvo u druge svrhe...

Prvi put je pobegao 21. 2. 1988. oko 20.00 časova, napravivši pravu pometnju kada je dorćolskim ulicama - Gospodar Jevremovom i Kralja Petra krenuo prema Domu JNA, praćen u stopu od policije i čuvara zoološkog vrta. Majmun je nonšalantno došao do bioskopa "Balkan". Da to nije samo "slatki majmun" prolaznici su shvatili kada se nakostrešio i raširenih ruku im potrčao u susret. Nastala je panika, bežalo se glavom bez obzira, a žene su decu pribijale uz zidove zgrada, praveći prolaz šimpanzi. Tada se zaputio pravo u terazijski tunel, ali su policajci i vrtni radnici uspeli nekako da ga usmere ka Kalemegdanu. Uz pratnju desetak policijskih automobila i patrola, koje su mu krčile put sa ciljem da istovremeno zaštite građane i odbeglu životinju nepovređenu vrate u kavez, Sami je ulicom Vase Čarapića stigao do Studentskog trga. Neposredno za njim od kuće je došao i direktor Vuk Bojović (oko 21.00). On je uspeo da razgovorom odobrovolji Samija, da ga uhvati za ruku i uz reči: "Hajde Sami, idemo kući", uvede u svoj auto, lično doveze do Vrta i uvede u kavez.io je to čin za divljenje. Nigde u svetu nije zabeleženo da je neko odraslog šimpanzu, kojeg veoma kratko i površno poznaje, smeo da uvede u svoj auto i vozi po gradu. Svakome ko poznaje ponašanje, narav i snagu tih životinja, jasno je da se radilo o velikom riziku i ogromnoj hrabrosti.

23. 2. 1988. u 10.00 časova se odigralo Samijevo drugo bekstvo. Opet je razvalio rešetke svog kaveza i mirno došao do prostorije u kojoj su doručkovali radnici vrta (trpezarija je tada bila u produžetku stare majmunare). Otvorio je vrata i znatiželjno provirio unutra. Radnici su, ugledavši ga, počeli uz guranje i povike da iskaču kroz prozor, a Sami je, zbunjen ovakvom reakcijom, brzo izašao na vrata i opet se susreo sa tim istim radnicima, koji su ovaj put u još većoj panici počeli kroz isti prozor da uskaču nazad u trpezariju. Sami je tada preskočio ogradu vrta i krenuo ulicom uz navijanje i skandiranje radnika fabrike "Beko" i učenika Srednje mašinske škole "Petar Drapšin", koji su, videvši ga kroz prozor, počeli da napuštaju pogone i učionice. Nekoliko radnika iz vrta je sa velikim mrežama krenulo za njim, ne bi li mu tako preprečili put i usmerili ga nazad ka Vrtu. Prolazeći između kamiona i tramvaja koji su stajali na semaforu i iz kojih su ga putnici začuđeno posmatrali, iskoristio je priliku da se odupre šakama o kamion i tramvaj i malo ih zaljulja, tek toliko da pokaže koliko je jak. Taj momenat su iskoristili radnici vrta pa su stali sa mrežama i, kao, uhvatili ga u obruč, ali za sekund je Sami savladao i tu prepreku. Radnici su mu opet preprečili put mrežama i tako ga usmerili da uđe u dvorište u Ulici Cara Dušana br. 33, gde se popeo prvo na jednu višnju, a kasnije na krov garaže. Čim je vest o njegovom ponovnom bekstvu objavljena u elektronskim medijima, u Dušanovu se sjatilo oko četiri hiljade ljudi, ali broj je nastavio da se uvećava. Građani su nosili parole: "Sami, mi smo s tobom!", "Sami, ti si pravi!", "Sami, ne silazi!", "Ne daj se, Sami!"... Prozori, balkoni, terase, haustori, trotoari, kolovoz, drveće - sve je bilo načičkano narodom. Bilo je glasnog navijanja u stilu "Čuvaj se, Sami!", "Ne damo te, Sami!"... Ulica je bila blokirana, zaustavili su se tramvaji i autobusi, sudarili automobili... Do tada nigde nije viđen toliki broj novinara, fotoreportera, snimatelja, izveštača... Radio-stanice su direktno, iz minuta u minut, prenosile događaje na Dorćolu. Posle dugotrajnog i bezuspešnog ubeđivanja, odlučeno je da se Sami uspava i tako vrati u kavez. Pušku za uspavljivanje Beogradski zoološki vrt tada nije imao, čekalo se da je donesu iz Osječkog vrta. Sami je uspavan oko 17.00 kada se temperatura već približavala nultom podeoku. Oporavljanje je trajalo nekoliko dana, uz antibiotike i tople čajeve.

Sami je uginuo, od iznenadne opasne bolesti, 11. 9. 1992. u jedan sat posle ponoći. Obdukcijom je ustanovljeno da je uzrok bio infarkt creva.

Sve novine su objavile tužnu vest. Nazivali su ga omiljenim beogradskim disidentom, ćudljivim osobenjakom, velikim džentlmenom, dorćolskim beguncem, alfa predvodnikom, liderom, idolom dece...

Pokopali smo ga na travnjaku preko puta ulaza u novu kuću za majmune, a ubrzo je u blizini postavljen spomenik, bronzana statua koja će večito stajati u Vrtu i podsećati nas na divne trenutke druženja.

Одрасле шимпанзе, нарочито мужјаци, изузетно су опасне и агресивне животиње, неколико пута снажније од човека. Тиме што се двапут прошетао по граду, а да никога није напао нити икакву штету причинио, Сами је показао своју величину.

Шимпанза Сами, мајмун који је веома брзо постао љубимац свих Београђана, стигао је у Врт 12. 01. 1988. године.

Био је то крупан мужјак тамног лица и густе црне длаке. Паметан поглед је одавао зрелу, искусну животињу. Уплашен новом, непознатом средином, првих дана је агресивним понашањем непрестано давао до знања да са њим нема шале, а онда се привикао на нови смештај па је постао мирнији и дружељубивији.

Смештај никако није био завидан. Радило се о малом, неугледном кавезу, чије су решетке морале бити ојачане да би одолеле снази одраслог шимпанзе. Врата су додатно осигуравана дебелим ланцима на сваком углу и јаким катанцима.

Показало се да предузете безбедносне мере нису биле довољне. Сами је врло брзо, и то два пута, успео да развали решетке, побегне из кавеза и прошета самим центром Београда. Постао је познат. Снимци његовог хватања су обишли свет - његова бекства су пренета у етар широм земљине кугле, британски ВВС је међу првима пренео јавности вест о "митингу" којем је присуствовало око десет хиљада људи.

Сами је био први који је организовао митинг у Београду, а после су почели невешто да га копирају, користећи његово револуционарно искуство у друге сврхе...

Први пут је побегао 21. 2. 1988. око 20.00 часова, направивши праву пометњу када је дорћолским улицама - Господар Јевремовом и Краља Петра кренуо према Дому ЈНА, праћен у стопу од полиције и чувара зоолошког врта. Мајмун је ноншалантно дошао до биоскопа "Балкан". Да то није само "слатки мајмун" пролазници су схватили када се накострешио и раширених руку им потрчао у сусрет. Настала је паника, бежало се главом без обзира, а жене су децу прибијале уз зидове зграда, правећи пролаз шимпанзи. Тада се запутио право у теразијски тунел, али су полицајци и вртни радници успели некако да га усмере ка Калемегдану. Уз пратњу десетак полицијских аутомобила и патрола, које су му крчиле пут са циљем да истовремено заштите грађане и одбеглу животињу неповређену врате у кавез, Сами је улицом Васе Чарапића стигао до Студентског трга. Непосредно за њим од куће је дошао и директор Вук Бојовић (око 21.00). Он је успео да разговором одобровољи Самија, да га ухвати за руку и уз речи: "Хајде Сами, идемо кући", уведе у свој ауто, лично довезе до Врта и уведе у кавез.ио је то чин за дивљење. Нигде у свету није забележено да је неко одраслог шимпанзу, којег веома кратко и површно познаје, смео да уведе у свој ауто и вози по граду. Свакоме ко познаје понашање, нарав и снагу тих животиња, јасно је да се радило о великом ризику и огромној храбрости.

23. 2. 1988. у 10.00 часова се одиграло Самијево друго бекство. Опет је развалио решетке свог кавеза и мирно дошао до просторије у којој су доручковали радници врта (трпезарија је тада била у продужетку старе мајмунаре). Отворио је врата и знатижељно провирио унутра. Радници су, угледавши га, почели уз гурање и повике да искачу кроз прозор, а Сами је, збуњен оваквом реакцијом, брзо изашао на врата и опет се сусрео са тим истим радницима, који су овај пут у још већој паници почели кроз исти прозор да ускачу назад у трпезарију. Сами је тада прескочио ограду врта и кренуо улицом уз навијање и скандирање радника фабрике "Беко" и ученика Средње машинске школе "Петар Драпшин", који су, видевши га кроз прозор, почели да напуштају погоне и учионице. Неколико радника из врта је са великим мрежама кренуло за њим, не би ли му тако препречили пут и усмерили га назад ка Врту. Пролазећи између камиона и трамваја који су стајали на семафору и из којих су га путници зачуђено посматрали, искористио је прилику да се одупре шакама о камион и трамвај и мало их заљуља, тек толико да покаже колико је јак. Тај моменат су искористили радници врта па су стали са мрежама и, као, ухватили га у обруч, али за секунд је Сами савладао и ту препреку. Радници су му опет препречили пут мрежама и тако га усмерили да уђе у двориште у Улици Цара Душана бр. 33, где се попео прво на једну вишњу, а касније на кров гараже. Чим је вест о његовом поновном бекству објављена у електронским медијима, у Душанову се сјатило око четири хиљаде људи, али број је наставио да се увећава. Грађани су носили пароле: "Сами, ми смо с тобом!", "Сами, ти си прави!", "Сами, не силази!", "Не дај се, Сами!"... Прозори, балкони, терасе, хаустори, тротоари, коловоз, дрвеће - све је било начичкано народом. Било је гласног навијања у стилу "Чувај се, Сами!", "Не дамо те, Сами!"... Улица је била блокирана, зауставили су се трамваји и аутобуси, сударили аутомобили... До тада нигде није виђен толики број новинара, фоторепортера, сниматеља, извештача... Радио-станице су директно, из минута у минут, преносиле догађаје на Дорћолу. После дуготрајног и безуспешног убеђивања, одлучено је да се Сами успава и тако врати у кавез. Пушку за успављивање Београдски зоолошки врт тада није имао, чекало се да је донесу из Осјечког врта. Сами је успаван око 17.00 када се температура већ приближавала нултом подеоку. Опорављање је трајало неколико дана, уз антибиотике и топле чајеве.

Сами је угинуо, од изненадне опасне болести, 11. 9. 1992. у један сат после поноћи. Обдукцијом је установљено да је узрок био инфаркт црева.

Све новине су објавиле тужну вест. Називали су га омиљеним београдским дисидентом, ћудљивим особењаком, великим џентлменом, дорћолским бегунцем, алфа предводником, лидером, идолом деце...

Покопали смо га на травњаку преко пута улаза у нову кућу за мајмуне, а убрзо је у близини постављен споменик, бронзана статуа која ће вечито стајати у Врту и подсећати нас на дивне тренутке дружења.

Lang ru content

Lang en content